Puls

Preokupiran egom, zaboravio sam na svoje srce. Tihim otkucajima mi je reklo: "Kretenu!". Takav je naš način komuniciranja.

Mrtvilo

Potpuno sam, u rovu punom mrtvih emocija, pokušavam da pobedim ovu bitku. Neprijatelj se munjevitom brzinom približava mojoj truloj duši, kako bi i nju pretvorio u kolateralnu štetu. Pištolj mi je u ruci. Na svakom metku je duboko urezana reč "spas". Mrak. Postojanje je sad krajnje relativna stvar. Ne bih da vas plašim, ali osudiće me za emotivni genocid... Hladnokrvno ubistvo sopstvenih osećanja je teško krivično delo. Izgleda da "počivaj u miru" fraza nema svoje iskreno značenje. Moje saučešće.

Šaptač

Stojim na sceni. Poklanjam se. Publika je na nogama. Još jedna predstava zvana "Život uživo" je uspešno odigrana. Svi tapšu svojim prokletim dlanovima. Poklonio sam se. Zavesa se spustila. Kraj.

Prisustvovali ste drami poznatog scenariste Stefana Tomića. Ja sam glavni glumac.

Puzzle

Mnogo nepovezanih misli mi se mota po glavi. Mozak mi se pretvorio u slagalicu od 2000 komada. Biće teško sve složiti tačno onako kako treba, ali nije loša zanimacija. Hej, sklapam svoj mozak! Vraćam ga na mesto. Nije da mi je rasulo u glavi smetalo, ali bi trebalo da postoji neki red. To je kao kada bih prvo brisao dupe, pa onda kenjao. Ne ide...

Prvi pokušaj:

delići sa snovima su lepo složeni, ali ludost je u potpunosti pomešana...

Drugi pokušaj:

sreća je sklopljena iz prve, ali strpljenje ne izgleda kao slika sa kutije...

Treći pokušaj:

ljubav nikako ne mogu da složim, ali nada je složena...

Upravo sam otkrio svoj novi hobi.

Slobodna tema

Još jedan šugav dan. Već duže vreme mi se vrti ta pesma na mini liniji kupljenoj u radnji "Sve za 75 dinara". Bez obzira na to, koštala je 3000 dinara. Ni kinezi više nisu trgovci jeftine robe.

Zapalio sam cigaretu. Vreo dim mi se uvukao u pluća i ja sam se zakašljao. Tako izgledaju jutra u mojoj skromnoj garsonjeri na desetom spratu tridesetogodišnje zgrade iz doba crvenila. Kompjuter je uvek bio pored kreveta, spreman da napiše još gomilu mojih sranja. To mu je, što mu je. Pisaća mašina nije izdržala moju torturu, ali kompjuter je sasvim dobro podnosi. Nikad nisam imao osećaj krivice zbog toga. Kad bi postojala zemlja pisaćih mašina, meni bi bio zabranjen ulaz.

Da li uopšte ima smisla pisati u ovom dobu punom senilnosti? Nemojte me pogrešno shvatiti, ali su stvari poprilično počele da postaju sranje. Nisam pesimista, ali optimizam je reč vanzemaljskog porekla.

Danas, mnogi sebe nazivaju piscima. Dobiju pet na pismenom iz srpskog u srednjoj školi i odmah počinju da uzaludno troše prazne papire, jer su oni pisci. Bojim se da nema dovoljno profesorki srpskog jezika koje bi pokrile tiraž tih bednih stranica.

Dobrodošli u svet kriminalaca i prvoklasnih lepotica

Ako ste ikad želeli da osetite pravu mafijašku atmosferu punu para, droge, kurvi, oružja i mržnje, onda definitivno morate da posetite najveću kriminalističku organizaciju na svetu - Facebook. Naime, jako je lako postati član. Sve što je potrebno da uradite je da ostavite svoje lične podatke i naravno, da okačite neku od svojih namrštenih slika sa plastičnim pištoljem i mirišljavim evrima koje čuvate još od osnovne škole. Naravno, ne sme da se izbegne ni neka od slika gde sedite mrtvi pijani od viskija sa ortacima iz kraja u separeu prepunom riba. Eh, tu se prebacujemo na pripadnice lepšeg pola.

Ukoliko neka od vas želi da postane high class lepotica, ne morate uopšte puno vremena do potrošite da bi ostvarile taj cilj. Sve što vam je potrebno je neka od verzija programa zvanog Photoshop. Ukoliko imate male sise, sranje usta ili lice prepuno ožiljaka, akni i fleka od kvarcovanja, onda će ovaj program rešiti sve vaše probleme. Sa par klikova postajete vrhunska riba koja će dobijati masivan broj komentara popaljenih likova. Zaboravih, obavezno morate uz sliku da okačite i neki blještavi tekst iz nadahnutih pesama naših cenjenih estradnih umetnica.

Šta čekate?

Pisačka deformacija

U toku emocionalne rasejanosti često pravim pogrešne korake. Svoje snove sam bacio u kantu za plastičnu ambalažu. Reciklaža je sranje. Često sam se budio zalepljen za posteljinu, ali to ne znači da se moje vrednosti mogu bacati u provaliju mentalnih nedostataka. Nije primerno.

Mnogo beznačajnih stvari se mota oko mene. Nije da nisam navikao, ali mi i smeta. To je onaj osećaj kada te zabole za sve, ali te i dalje nervira. Nisam pametan. Zato i pišem.

Jel ste imali nekad osećaj da je ceo svet jedna velika cipela, a da ste vi nesrećni puž koji ne može da pobegne prljavom đonu? Ja jesam. Samo se čulo: "KVRC".

Fuck.

Zašto bih pokušavao da vas ubedim da pročitate ovo? Jednostavno, nije me briga. Postoje mnogo gore stvari od toga. Evo, baš sam sad ostao bez piva i to me jebeno nervira. Da, čak je i pivo vrednije od vas malih bednika zaglavljenih u vašim malim, bednim životima. Kao što bi rekli Ameri: "That's how we roll.", mada to vama ništa ne znači. Jednostavno, sranje ste. Tako to ide. Sranje čovek, sranje živi. Vi ste sranje. Ali, ajde da ne bude da vas samo pljujem... Niste vi toliko loši. Eto, umete lepo da serete. To ne može svako, ali vi možete. Vi ste profesionalni serači vrhunskih izjava! Kao što bi rekli Srbi u žargonu: "Vrh si, brate!". To razumete...

Priča

Miris proleća. Svaki put u ovo doba godine me posećuje tuga. Znam, sranje je pisati o tome, ali ne mogu da pričam o divnom sunčanom danu kad mislim o nekim potpuno drugačijim stvarima. Nekim tužnijim, stvarima. Muzika je ta koja me razume. Uvek je bila tu, pored mene, da me sasluša. Nekad bismo muzika i ja samo ćutali, sve dok se prvi zvuk gitare ne bi čuo. Volim zvuk gitare. Volim miris zarđalih prstiju. To su trenuci kad uživam u svojoj tugi. Čudno.

Krušik plastika

Obliven znojem, sedeo sam na svojoj omiljenoj kenjari. Omiljena je, jer je jedina. Čovek ne može da kenja na dva mesta u isto vreme, osim ako to nisu ONI ljudi. Sedeo sam tako i nisam mnogo razmišljao. Nije lako razmišljati dok pokušavaš da se prilagodiš zakonu gravitacije. U krilu su mi stajale novine stare tri godine. Čitao sam ih, kao što ih čitam već godinama svaki put kad zasednem na šolju. Imale su svoje rezervisano mesto na veš mašini pored praška i toalet papira. Nisam mnogo mario za novostima. Dok god su iste cene u dragstoru, mene novosti nisu zanimale. To je čoveku i najbitnije. Koga uopšte briga za to što su neki kreteni opljačkali poštu? Meni to neće pomoći. Ok, dosta je bilo kenjanja. FLUŠ!

Nešto malo duže

Sviđa mi se ovo. Dok pišem, kroz prozor gledam kako čovek juri kera, jer mu se ovaj isr'o na cipelu. Nasmejao sam se, zaista. Oduvek sam razmišljao o tome šta se dešava baš u ovom trenutku, dok ja svojim prstima dodirujem plastična slova. Neko kenja, neko plače, neko umire, neko pije, neko duva sline, neko pljuje, neko se jebe. Hmm, opet sam se nasmejao. Zamisli samo koliko ljudi na svetu radi baš ono što ti radiš u tom trenutku. Preveliko je to mučenje mozga. Ja sam uvek hteo da budem drugačiji. Da li to znači da sad sebi treba da pišam u usta i da u isto vreme skačem po krovu svoje zgrade, pokušavajući da se kroz mlaz mokraće proderem: "Ja sam jebeno drugačiji!"?

Mislim da neko vreme neću pisati...

Nepovezanost

Obično znam o čemu ću da pišem. Ovog puta, to nije tako. Čovek se nekad izgubi u džungli svojih misli i ne zna na koju lijanu treba da skoči. Ja sam jebeni Mogli.

Red vožnje

Vožnja trolejbusom nedeljom uveče uopšte nije loša stvar. Šta više, dobra je. I kad budem imao kola, nedeljom uveče ću koristiti trolu. Grad je lepši. Ljudi su lepši. Sve brige ostaju na štrokavom rukodržaču, pre nego što izađeš na svojoj stanici.

Kako god da okrenem, na kraju kažem: "Jebem ti prevoz."

Približavanje sopstvenom umu

Dovoljno je da se nasmejem i da pomislim da život zapravo i nije toliko govno. Sve je lepše kad se smeješ. Ja se ne smejem dovoljno. Jednostavno stvari uglavnom nisu takve, kakve bi mogle da me nasmeju.

Žene. Žene su te koje mogu da me nasmeju. Njihova lepota je uvek izvlačila osmeh na mom licu. Kolike su god kurve žene mogle da budu, imale su tu jednu stvar koja me je posebno činila srećnim. Evo, već se smejem.

Kako su to oni radili?

Piksla na stolu. Čaša na stolu. U čaši je vino. Crno, jer ga više volim. Ispred mene je papir koji željno iščekuje trag plavog mastila. Prošla je ponoć. Sada je idealno vreme za pisanje. Dodir nečujnog vetra obasipa mi sobu svežinom. Naježio sam se. Nisam navikao na promenu. Previše je naporno napustiti začarani krug. Istošilo mi se mastilo. Pisanje će ipak morati da sačeka novu noć, sa novim promenama. Gunđao sam u sebi.

Devet i petnaest

Sunčeva svetlost probija roletnu izrešetanu truležom i vetrom. Nikad nisam voleo jutro. Nikad nisam voleo buđenje. Zatvorenih očiju, usudio sam se da ustanem. U ulozi slepca, pokušavao sam da se domognem kupatila. Hladni mlaz vode je uvek pomagao. Dok sam se borio sa higijenskim zverima, zazvonio je telefon.

"Halo?"

Niko se ne javlja.

"Halo?!", ponovih.

Ništa.

Nisam imao sreće sa telefonom. Nisam imao sreće sa bilo čime.

Ponekad se pitam da li ima bilo kakvog smisla da se budim i ustajem iz kreveta.

Dan je počeo jebeno savršeno...

Sličnosti u razlikama

On je alkoholičar. Ona je domaćica. On je policajac. Ona je sudija. On je političar. Ona je pevačica. On je mafijaš. Ona je striptizeta. On je glumac. Ona je učiteljica. On je direktor. Ona je spremačica. On je budala. Ona je kreten. On je prevarant. Ona je stjuardesa. On je rudar. Ona je prodavačica. On je ubica. Ona je luda. On je blejač. Ona je lekar.

Ma nije ni bitno, jer na kraju svi završimo na wc šolji.

Sasvim neobičan čovek

Sedeo sam zamišljeno u svom štrokavom delu onoga što se nekada nazivalo soba. Ja sam pijan. Prevrćem pogled očima kao sumanute kazaljke na časovniku koji se ne zaustavlja. Zaspao sam. Na ulici sam. Hodam korakom razvaljenog čoveka. Da li sam to ja? Odraz na izlogu prodavnice snova me uverava. Ja sam. Gospodin u belom svilenom odelu sa smešnim cipelama me je ljubazno upitao kako može da mi pomogne. Ja sam ga ljubazno odjebao. Nikad nisam bio fin, pogotovo ne u snovima. Ne volim snove, a ni oni mene. Samo se foliraju.

Mehanička "sloboda"

Sve se jebeno digitalizovalo. Vreme nas je prestiglo i od nas će ostati samo zgažena govna. Ljudske vrednosti su ugušene. Sad svako predstavlja sebe slovima na ekranu. Ni pisanje nije više kao što je bilo. Prodavci olovaka su se odavno sakrili u prošlost. Pisaće mašine su postale žrtve prašine. Sve što si ikada otkucao na njoj, ostalo je na papiru.

Danas, dovoljno je da klikneš "cancel".

Prvi put najviše boli

Još uvek nisam osetio nikakav bol. Možda se ta rečenica ipak ne odnosi na sve stvari koje uradiš po prvi put u životu. Šta god da je to trebalo da znači, ja pišem blog. Ukoliko očekujete da ćete ovde videti trag tastature neotkrivenog talenta koji će za dve godine postati pisac, onda ste se žestoko zajebali. Između ostalog, k'o voli nek' izvoli!