Sviđa mi se ovo. Dok pišem, kroz prozor gledam kako čovek juri kera, jer mu se ovaj isr'o na cipelu. Nasmejao sam se, zaista. Oduvek sam razmišljao o tome šta se dešava baš u ovom trenutku, dok ja svojim prstima dodirujem plastična slova. Neko kenja, neko plače, neko umire, neko pije, neko duva sline, neko pljuje, neko se jebe. Hmm, opet sam se nasmejao. Zamisli samo koliko ljudi na svetu radi baš ono što ti radiš u tom trenutku. Preveliko je to mučenje mozga. Ja sam uvek hteo da budem drugačiji. Da li to znači da sad sebi treba da pišam u usta i da u isto vreme skačem po krovu svoje zgrade, pokušavajući da se kroz mlaz mokraće proderem: "Ja sam jebeno drugačiji!"?
Mislim da neko vreme neću pisati...
Нема коментара:
Постави коментар