Sunčeva svetlost probija roletnu izrešetanu truležom i vetrom. Nikad nisam voleo jutro. Nikad nisam voleo buđenje. Zatvorenih očiju, usudio sam se da ustanem. U ulozi slepca, pokušavao sam da se domognem kupatila. Hladni mlaz vode je uvek pomagao. Dok sam se borio sa higijenskim zverima, zazvonio je telefon.
"Halo?"
Niko se ne javlja.
"Halo?!", ponovih.
Ništa.
Nisam imao sreće sa telefonom. Nisam imao sreće sa bilo čime.
Ponekad se pitam da li ima bilo kakvog smisla da se budim i ustajem iz kreveta.
Dan je počeo jebeno savršeno...
Нема коментара:
Постави коментар