Još jedan šugav dan. Već duže vreme mi se vrti ta pesma na mini liniji kupljenoj u radnji "Sve za 75 dinara". Bez obzira na to, koštala je 3000 dinara. Ni kinezi više nisu trgovci jeftine robe.
Zapalio sam cigaretu. Vreo dim mi se uvukao u pluća i ja sam se zakašljao. Tako izgledaju jutra u mojoj skromnoj garsonjeri na desetom spratu tridesetogodišnje zgrade iz doba crvenila. Kompjuter je uvek bio pored kreveta, spreman da napiše još gomilu mojih sranja. To mu je, što mu je. Pisaća mašina nije izdržala moju torturu, ali kompjuter je sasvim dobro podnosi. Nikad nisam imao osećaj krivice zbog toga. Kad bi postojala zemlja pisaćih mašina, meni bi bio zabranjen ulaz.
Da li uopšte ima smisla pisati u ovom dobu punom senilnosti? Nemojte me pogrešno shvatiti, ali su stvari poprilično počele da postaju sranje. Nisam pesimista, ali optimizam je reč vanzemaljskog porekla.
Danas, mnogi sebe nazivaju piscima. Dobiju pet na pismenom iz srpskog u srednjoj školi i odmah počinju da uzaludno troše prazne papire, jer su oni pisci. Bojim se da nema dovoljno profesorki srpskog jezika koje bi pokrile tiraž tih bednih stranica.
Нема коментара:
Постави коментар