Kako su to oni radili?

Piksla na stolu. Čaša na stolu. U čaši je vino. Crno, jer ga više volim. Ispred mene je papir koji željno iščekuje trag plavog mastila. Prošla je ponoć. Sada je idealno vreme za pisanje. Dodir nečujnog vetra obasipa mi sobu svežinom. Naježio sam se. Nisam navikao na promenu. Previše je naporno napustiti začarani krug. Istošilo mi se mastilo. Pisanje će ipak morati da sačeka novu noć, sa novim promenama. Gunđao sam u sebi.

Devet i petnaest

Sunčeva svetlost probija roletnu izrešetanu truležom i vetrom. Nikad nisam voleo jutro. Nikad nisam voleo buđenje. Zatvorenih očiju, usudio sam se da ustanem. U ulozi slepca, pokušavao sam da se domognem kupatila. Hladni mlaz vode je uvek pomagao. Dok sam se borio sa higijenskim zverima, zazvonio je telefon.

"Halo?"

Niko se ne javlja.

"Halo?!", ponovih.

Ništa.

Nisam imao sreće sa telefonom. Nisam imao sreće sa bilo čime.

Ponekad se pitam da li ima bilo kakvog smisla da se budim i ustajem iz kreveta.

Dan je počeo jebeno savršeno...

Sličnosti u razlikama

On je alkoholičar. Ona je domaćica. On je policajac. Ona je sudija. On je političar. Ona je pevačica. On je mafijaš. Ona je striptizeta. On je glumac. Ona je učiteljica. On je direktor. Ona je spremačica. On je budala. Ona je kreten. On je prevarant. Ona je stjuardesa. On je rudar. Ona je prodavačica. On je ubica. Ona je luda. On je blejač. Ona je lekar.

Ma nije ni bitno, jer na kraju svi završimo na wc šolji.

Sasvim neobičan čovek

Sedeo sam zamišljeno u svom štrokavom delu onoga što se nekada nazivalo soba. Ja sam pijan. Prevrćem pogled očima kao sumanute kazaljke na časovniku koji se ne zaustavlja. Zaspao sam. Na ulici sam. Hodam korakom razvaljenog čoveka. Da li sam to ja? Odraz na izlogu prodavnice snova me uverava. Ja sam. Gospodin u belom svilenom odelu sa smešnim cipelama me je ljubazno upitao kako može da mi pomogne. Ja sam ga ljubazno odjebao. Nikad nisam bio fin, pogotovo ne u snovima. Ne volim snove, a ni oni mene. Samo se foliraju.

Mehanička "sloboda"

Sve se jebeno digitalizovalo. Vreme nas je prestiglo i od nas će ostati samo zgažena govna. Ljudske vrednosti su ugušene. Sad svako predstavlja sebe slovima na ekranu. Ni pisanje nije više kao što je bilo. Prodavci olovaka su se odavno sakrili u prošlost. Pisaće mašine su postale žrtve prašine. Sve što si ikada otkucao na njoj, ostalo je na papiru.

Danas, dovoljno je da klikneš "cancel".

Prvi put najviše boli

Još uvek nisam osetio nikakav bol. Možda se ta rečenica ipak ne odnosi na sve stvari koje uradiš po prvi put u životu. Šta god da je to trebalo da znači, ja pišem blog. Ukoliko očekujete da ćete ovde videti trag tastature neotkrivenog talenta koji će za dve godine postati pisac, onda ste se žestoko zajebali. Između ostalog, k'o voli nek' izvoli!