Puls

Preokupiran egom, zaboravio sam na svoje srce. Tihim otkucajima mi je reklo: "Kretenu!". Takav je naš način komuniciranja.

Mrtvilo

Potpuno sam, u rovu punom mrtvih emocija, pokušavam da pobedim ovu bitku. Neprijatelj se munjevitom brzinom približava mojoj truloj duši, kako bi i nju pretvorio u kolateralnu štetu. Pištolj mi je u ruci. Na svakom metku je duboko urezana reč "spas". Mrak. Postojanje je sad krajnje relativna stvar. Ne bih da vas plašim, ali osudiće me za emotivni genocid... Hladnokrvno ubistvo sopstvenih osećanja je teško krivično delo. Izgleda da "počivaj u miru" fraza nema svoje iskreno značenje. Moje saučešće.

Šaptač

Stojim na sceni. Poklanjam se. Publika je na nogama. Još jedna predstava zvana "Život uživo" je uspešno odigrana. Svi tapšu svojim prokletim dlanovima. Poklonio sam se. Zavesa se spustila. Kraj.

Prisustvovali ste drami poznatog scenariste Stefana Tomića. Ja sam glavni glumac.

Puzzle

Mnogo nepovezanih misli mi se mota po glavi. Mozak mi se pretvorio u slagalicu od 2000 komada. Biće teško sve složiti tačno onako kako treba, ali nije loša zanimacija. Hej, sklapam svoj mozak! Vraćam ga na mesto. Nije da mi je rasulo u glavi smetalo, ali bi trebalo da postoji neki red. To je kao kada bih prvo brisao dupe, pa onda kenjao. Ne ide...

Prvi pokušaj:

delići sa snovima su lepo složeni, ali ludost je u potpunosti pomešana...

Drugi pokušaj:

sreća je sklopljena iz prve, ali strpljenje ne izgleda kao slika sa kutije...

Treći pokušaj:

ljubav nikako ne mogu da složim, ali nada je složena...

Upravo sam otkrio svoj novi hobi.

Slobodna tema

Još jedan šugav dan. Već duže vreme mi se vrti ta pesma na mini liniji kupljenoj u radnji "Sve za 75 dinara". Bez obzira na to, koštala je 3000 dinara. Ni kinezi više nisu trgovci jeftine robe.

Zapalio sam cigaretu. Vreo dim mi se uvukao u pluća i ja sam se zakašljao. Tako izgledaju jutra u mojoj skromnoj garsonjeri na desetom spratu tridesetogodišnje zgrade iz doba crvenila. Kompjuter je uvek bio pored kreveta, spreman da napiše još gomilu mojih sranja. To mu je, što mu je. Pisaća mašina nije izdržala moju torturu, ali kompjuter je sasvim dobro podnosi. Nikad nisam imao osećaj krivice zbog toga. Kad bi postojala zemlja pisaćih mašina, meni bi bio zabranjen ulaz.

Da li uopšte ima smisla pisati u ovom dobu punom senilnosti? Nemojte me pogrešno shvatiti, ali su stvari poprilično počele da postaju sranje. Nisam pesimista, ali optimizam je reč vanzemaljskog porekla.

Danas, mnogi sebe nazivaju piscima. Dobiju pet na pismenom iz srpskog u srednjoj školi i odmah počinju da uzaludno troše prazne papire, jer su oni pisci. Bojim se da nema dovoljno profesorki srpskog jezika koje bi pokrile tiraž tih bednih stranica.